Izvini tata sto ti nikad nisam pisao pismo, Ja bio klinac, a ti osudjen za ubistvo, Secam se, drugovi svi su me izbegavali, Dodjem kuci, pustim ’Paka kad ti mi zafalis, Sneza je bila prvi razred kad su te odveli, Evo, sad je peti, svi to tesko smo podneli, Ja sam bio sesti osnovne, sad drugi srednje, I dalje sa njih dve cekam dane vedre, Slabo ucim i bas se sa skolom mucim, Cesto mislim na tebe i na dan kad bices kuci, Da opet svi zajedno k’o nekad rucamo Za ovih par godina puno sam toga naucio Al’ opet nije isto, gledam nasu sliku Kad ispred zgrade si me ucio da vozim biciklu I da... imas pozdrave od brata, Sta da ti kazem... nedostajes nam, tata.
Bez tebe, znaj, je prazan stan I svaki dan je ruzan san. Tata... nedostajes nam. Bez tebe, znaj, je prazan stan I svaki dan je ruzan san. Tata... nedostajes nam.
Smetalo mi je kad stalno si se na mene drao, A sad mi fali ta galama, sat k’o da je stao, Znam da ti mama stalno pise, a da l’ ti pise sve, Od kada nisi sa nama, ni ona nije k’o pre, Vecinu dana cuti, a i kad prica, tih je Stalno je u stanu i bas retko izadje, Svima nam falis i Sneza sa tvojom slikom spava, Sve drzi u sebi, tu su Tica i Sara, Njih tri su k’o sestre, uvek jedna kod druge, A ja, ja sam kul, jedino od poroka pljuge, Znam, ne trebaju mi ni one, al’ me nekako smire, Ja zivcan, al’ nemoj to da te brine, Kako je tebi tamo? Pitam svasta, pa pakao naravno, Cetri godine nisam sa tobom razgovarao, Znam da mislis na nas i sigurno si se umorio, Al’ znaj da nam falis i da te puno volimo.
Bez tebe, znaj, je prazan stan I svaki dan je ruzan san. Tata... nedostajes nam. Bez tebe, znaj, je prazan stan I svaki dan je ruzan san. Tata... nedostajes nam.